SRBIJA CENTAR: Da li su škole sigurna i nenasilna mesta u Srbiji?
Pre nego što zaista analiziramo stanje bezbednosti u srpskim školama važno je spoznati „gabarit“ srpske prosvete. Naime, u Srbiji trenutno postoji 3.206 redovnih osnovnih škola, od čega 1.135 matičnih škola i 2.075 izdvojenih odeljenja. Osnovne škole u Srbiji pohađa oko 505.000 učenika. Srednjih škola ima 454 (pohađa ih oko 230.000 učenika) i 67 privatnih škola, koje pohađa oko 6.700 učenika. (Ovi podaci su donekle dinamični). U ovo „prebrojavanje“ nisu unete i predškolske ustanove u kojima se odvija pripremni razred. Posle tragičnih majskih događaja koji su otvorili mnogo tema (Koliko su deca bezbedna? Kako škola rešava problem vršnjačkog nasilja? Koliko roditelji razumeju sadašnji trenutak? Koliko su odnosi između roditelja i dece otvoreni i iskreni? Da li su normativna akta koja regulišu bezbednost u školi, zaista dobra i primenljiva?) niko nije razumeo poteze Ministarstva prosvete po pitanju bezbednosti u školi. Jedna od novina je i Pravilnik o postupanju u školama u kriznim događajima koji je stupio na snagu 22. 2. 2024 (usred tehničkog mandata Vlade) pružajući detaljna uputstva i mere za postupanje u vanrednim situacijama.
Maj 3. je zaista pomerio iz ležišta sve tradicionalne vrednosti u porodici, školi i državi. Toga su svesni svi akteri obrazovanja, učenici, nastavnici, roditelji, direktori. Čini se da samo država NIJE! Ona na brzu ruku podržava Ministarstvo prosvete da načini korake koji su samo privid nekih mera, i sigurno se ne mogu nazvati strateškim. Možda, je najneprijatnija činjenica da obrazovanje na političkoj sceni Srbije nikoga ne interesuje. Plen kojeg se niko ne prihvata.
Broj policajaca koji trenutno boravi/radi u školama je 6.000. Nemoguća cifra, a opet nedovoljna. Ako pogledate broj škola i smenski rad (računajući da ga neki i nemaju, na primer, seoske udaljene škole), navedeni broj policajaca ne pokriva sve škole u obe smene. Analizirajući ove brojke, izgleda da jedan policajac održava red u bar 2 škole, ako ne i više. Naravno, škole se razlikuju po broju učenika, te nije isto nadzirati školu od 5, 500 i 1.500 učenika. Ono što zabrinjava, jeste šta policajac radi ceo dan u školi, ili još bolje koje su njegove radne obaveze u školi? Postavlja se i jedno sasvim racionalno pitanje; Da li je povlačenje 6.000 policajaca iz sistema MUP-a dovelo do (NE)bezbednosti na ulicama?
Imalo je ovo Ministarstvo na čelu sa iskusnim neuropsihijatrom dovoljno vremena da napravi ozbiljnu strategiju za bezbednost dece u svim gradovima i školama. Tu na dohvat ruke su im bila različita rešenja o bezbednosti u drugim školama u svetu. Bilo je potpuno opravdano proučiti KiVa inovativni program u Finskoj za borbu protiv maltretiranja u školama. Ovaj program se fokusira na smanjenje, sprečavanje i kontrolu uznemiravanja medu učenicima bilo koje vrste, uklučujući i maltretiranje putem interneta. Proglašen je za jedan od najefikasnijih i najprimenljivijih u svetu. Pažljivim čitanjem i istraživanjem, mogu se naći strateške reakcije na bezbednost u školi u sledećim državama Kina (pokrajina Henan, posle povređivanja 23 učenika) i u Nemačkoj. U Srbiji se postavlja racionalno pitanje: Da li su nam plave uniforme u školama sačuvale decu?
Efekat prisustva policije u školama trebalo je da bude povećanje bezbednosti učenika i zaposlenih. Da li se to i desilo? Odnos učenika, roditelja i samih kolega u školama je sve, samo ne, tolerantan i bez nasilja. Uzajamno poštovanje u školama, može postojati samo uz striktne obaveze, ali i prava učenika i roditelja i nastavnika. Takvu vrstu obaveza ne može da nametne policajac u školi, te sva ta parada sa policijom je samo slika bez boje i bez rama. Ako se uzme u obzir činjenica da su skoro svi novozaposleni, ucenjeni da moraju da budu i članovi stranke, kao i direktori, sve govori da iza ove tragedije stoji jedan truo sistem u kojem samo uz partijsku knjižicu pojedinac neće imati problema, ali zato svi ostali imaju. Sve te “ostale” jedan policajac ne može sačuvati, već samo svojom pojavom prikriti. Sada školama patroliraju policajci, dežurni nastavnici i pomoćno osoblje, pa se opet u đačkoj torbi nađe neka britva, bokser ili sekira. Da li je sa pomenutim arsenalom hladnog oružja škola kao takva bezbedna? Svakodnevno možemo čuti za teške povrede zbog tuča i premalaćivanja, o sumnjivim tipovima koji diluju sve i svašta, i još mnogo toga lošeg čemu nije mesto ni u školi, ni u školskoj blizini, niti na bilo kom mestu u bilo kom gradu. Lako je zaključiti da i pored policije nasilje nije prestalo.
Možda je rešenje nagomilanih problema u prosveti uključivanje šire lokalne zajednice, a najviše roditelja u sam rad škole i zbog bezbednosti i svih ostalih segmenata škole. Probleme treba prevenirati i reagovati na svako saznanje o mogućim problemima. Stalna predavanja učenicima o nasilju i vrstama nasilja mogu samo pomoći u rešavanju ovakvih problema, ali bez aktivnog učestvovanja roditelja, teško. Učenici u tom uzrastu ostavljeni su na milost i nemilost ulici i svemu lošem što ih okružuje. Možda je spas prosvete, ali i celog društva upravo u nultoj toleranciji na nasilje i drogu. Sa ovakvim Ministarstvom prosvete i njihovim pokušajem desetomesečne strategije mi to nikada nećemo saznati.
Resorni odbor za obrazovanje Srbija centra
