Autor: Sara Rejnsford, BBC dopisnica za Istočnu Evropu, Harkov
Ruski rat je transformisao sve u Harkovu, pa i detinjstvo.
Projektili se ispaljuju na drugi najveći ukrajinski grad sa druge strane ruske granice koja je toliko blizu da imaju na raspolaganju svega nekoliko sekundi da ih zaustave.
Ako su upereni u Harkov velike su šanse da će pogoditi metu – a male šanse da će se na vreme stići do skloništa.
Školske zgrade i vrtići su zatvoreni skoro dve godine iz bezbednosnih razloga, a igrališta zvrje prazna.
I sada, kako se potpuni rat bliži trećoj godini, delovi života u Harkovu sele se pod zemlju.
Duboko dole, u metrou, specijalno izgrađene učionice stoje paralelno uz peron na pet stanica.
Lokalne vlasti su pre nekoliko meseci počele da nude školske časove ispod gradskih ulica.
Upravo su dodale i predškolsku nastavu vikendima.
Nikina priča
Za šestogodišnju Niku Bondarenko, to je prilika da se ponovo druži sa drugom decom.
Posle dve godine učenja onlajn, ona skakuće do lokalne stanice metroa u jarko ružičastim gumenim čizmama.
Redovno prolazi pored izbombardovanih ruševina vojnih kancelarija uništenih na početku invazije, prekoputa njene kuće.
Svuda unaokolo ima još slomljenog stakla i zgrada izbušenih šrapnelima.
Ali čim Nika uđe u voz na putu do časa, njena majka može da prestane da se brine.
„Roditelji mogu da budu sigurni da se ništa neće desiti njihovom detetu, a dete može da nastavi koliko toliko normalan život”, objašnjava Olga Bondarenko.
„Neprijatelj ne može da dopre do nas ovde.”
Ona kaže da je Niki mnogo nedostajao vrtić.
„To je jako važno. Inače dete ne bude u prilici da viđa drugu decu, zato što druge dece nema na ulicama, a sve vreme se čuju sirene za vazdušnu opasnost.”
Harkov sada nudi skoro 700 mesta u vrtićima pod zemljom, za decu starosti do šest godina.
Najmanje triput toliko dece pohađa časove u školama na istom mestu.
Neka su izgubila roditelje u borbama ili živela u oblastima pod teškom paljbom i potrebna im je dodatna podrška psihologa koji su na raspolaganju pored nastavnika.
Onog dana kad smo ih posetili, čuje se muzika, vrlo je živo i ima mnogo smeha.
Jedna predškolska grupa dece se obukla u uniforme lekara i medicinskih sestara; druge pevaju i grade zgrade od plastičnih cigala.
Pokušaji normalnosti
Osoblje je uložilo sve što je moglo u to da stvari izgledaju što normalnije.
Na zidovima pored jarko obojenih slika cveća i ogromnih gusenica, vise plakati sa upozorenjima na opasnosti od mina.
Ali kad se oglase sirene za vazdušnu opasnost upozoravajući na nadolazeće projektile, niko ne mora da se sklanja.
Porodica Bondarenko je pobegla iz grada na početku rata, dok su se ruske trupe trudile da zauzmu Harkov i granatiranje je bilo neprestano.
Hiljade porodica živelo je u metrou tada.
Kad su tog septembra ruske snage bile potisnute, grad je ponovo počeo lakše da diše i Olga i njena deca su se vratili kući.
Njen muž je u vojsci, a boravak u Harkovu je značio da su mu svi bliže.
Kad pitam Nikinu sestru da li se plaši vazdušnih napada, Viktorija odmahuje glavom.
„Sirene znače da bi raketa mogla da padne ali i da ne padne. Šanse su 50-50 odsto. Samo morate da verujete da će sve biti u redu.”
Izvor: BBC
