Sram je jedna od takozvanih „samosvesnih emocija“, zajedno sa drugim emocijama kao što su ponos, stid, ljubomora i krivica. Sve ove emocije su povezane sa načinom na koji razmišljamo o sebi i šta verujemo da drugi misle o nama.
Ljudi često mešaju krivicu i sramotu ili ih koriste naizmenično, ali psiholozi prave oštru razliku između ove dve emocije.
Sram je neugodan osećaj koji se javlja kada verujete da postoji nešto suštinski loše, pokvareno ili pogrešno kod vas (možda zbog nečega što ste uradili, ali može biti i iz drugih razloga, poput načina na koji ste bili zlostavljani od strane drugih).
Iskusiti umerenu količinu sramote povremeno je deo ljudskog bića i može čak imati neke koristi, uprkos nelagodnosti koju donosi.
Sa evolutivne tačke gledišta, psiholozi i antropolozi ističu da je pripadnost grupi bila ključna za preživljavanje mnogih naših predaka i da bi im sramota pomogla da se uklope i pridržavaju pravila i konvencija grupe.
Da bismo videli kako bi to moglo da funkcioniše, zamislite da se ponašate protiv interesa svoje grupe (možda uzimate više hrane nego što vam pripada ili flertujete sa idejom da se pridružite rivalnoj grupi) i da osećate intenzivan sram zbog onoga što ste uradili – možda podstaknuti aktivnim sramoćenjem od strane vaše grupe.
Osećaj srama će trajati i biti jači od prolaznog osećaja krivice.
Zapravo, snažna emotivna nelagodnost zbog osećaja da „sa vama nešto nije u redu“ može vas motivisati da preduzmete korake da se iskupite, da se ponovo obavezujete na pravila grupe kako biste se oslobodili osećaja sramote.
Vremenom, to bi moglo dovesti do ponovnog sticanja prihvatanja od strane grupe, čime bi se povećale vaše šanse za preživljavanje.
Nisu sve osobe podjednako sklone stidu
Ali baš kao što se razlikujemo po tome koliko smo skloni osnovnim emocijama poput straha, besa i gađenja, takođe se razlikujemo i po sklonosti sramoti. A u ekstremu, sklonost sramoti može biti onesposobljavajuća i čini se da je karakteristika nekoliko različitih mentalnih poremećaja.
Zamislite da osećate intenzivan sram nakon svake sitne greške koju napravite ili nakon čak i manjeg percipiranog omalovažavanja od strane drugih.
Osobe koje lakše i češće osećaju sramotu imaju veći rizik od depresije, anksioznosti (posebno socijalne anksioznosti), opsesivno-kompulzivnog poremećaja, poremećaja ishrane, problema sa zavisnošću i poremećaja ličnosti, kao što je poremećaj ličnosti graničnog tipa, između ostalih stanja.
Ove veze nisu previše iznenađujuće ako se uzme u obzir da je sramota vrlo neugodna i da dolazi zajedno sa negativnim mislima i uverenjima, kao što je očekivanje socijalnog odbacivanja ili verovanje da ste duboko pokvareni na neki način.
Šta je sa drugom krajnošću – biti bezobrazan?
Ako iskustvo srama doprinosi tome da ljudi prilagođavaju socijalna očekivanja, da li bi ljudi koji su bezobrazni doživeli slobodnije, bezbrižnije postojanje?
Lako je pronaći primere pojedinaca u javnosti, neprijatno se samopromovišu i krše društvena pravila u cilju ostvarivanja sopstvenih ciljeva.
Neki populistički politički lideri posebno deluju veoma udobno lažući i varajući kako bi postigli uspeh, zbog čega ih mnogi medijski komentatori kritikuju kao „bezobzirne“.
Pozornost privlače i rok zvezde koje traže pažnju, preduzetnici koji izazivaju poremećaje i provokativni umetnici takođe mogu imati koristi od toga što su bezbrižni u vezi srama.
Mogu počiniti vrstu malih prestupa, grešaka i skandala zbog kojih bismo se većina nas krila iza najbliže stene.
Ali oni hrabro koračaju dalje, uvereni da nisu uradili ništa loše (ili ako jesu, to nije njihova krivica). Nema ničeg pokvarenog u njima, mogli bi pomisliti – problem smo svi mi ostali.
U međuvremenu, njihovi postupci podstiču medijsku pažnju, koju ponekad mogu iskoristiti u svoju korist.
Zašto neki ljudi nemaju osećaj srama
Iako ovo objašnjenje ima elemente nagađanja, ima smisla s obzirom da su neka istraživanja pokazala povezanost između psihopatije i niske sklonosti ka sramoti, i s obzirom na sve veću svest o postojanju „uspešnih psihopata“.
Psihopatija je jedna od takozvanih „mračnih trojstvenih“ karakteristika (uz narcizam i mačijavelizam). Karakteriše je površinski šarm, impulsivnost, izuzetno samopouzdanje (i nizak anksioznost) i hladnokrvnost. Poslednje dve osobine posebno mogu doprineti nedostatku srama.
Uspešni psihopati postižu visoke rezultate na skali ekstremnog samopouzdanja i hladnokrvnosti, ali nisu toliko skloni impulsivnosti i nasilnom kriminalnom ponašanju. Lako je videti kako sloboda od srama takođe može doprineti njihovom uspehu, omogućavajući im da preduzmu socijalne rizike koji ponekad donose korist.
Psiholozi s evolucionističkog stanovišta nazvali su ovakav pristup životu „strateško varanje“.
Kao što je psiholog Minna Lyons sa Univerziteta u Liverpulu napisala u časopisu Journal of Psychology: „Psihopatija je predložena kao evolucijska, genetski uticajna strategija prevare koja se sastoji od konstelacije veština i deficita koji pomažu u socijalnoj manipulaciji“.
Njena sopstvena istraživanja su pokazala nisku sklonost ka sramoti kod osoba sa visokim rezultatima na skali psihopatije. Kako je navela, ovaj nedostatak srama (i krivice) može dati „osobama sa visokom psihopatijom sposobnost da iskorištavaju druge bez osećaja kajanja“.
U današnje vreme, kada su ljudi često izloženi sramoćenju na internetu – ponekad čak i zbog najblažih navodnih prestupa – još je zanimljivije sresti ljude koji su očigledno nezainteresovani za rizike i nelagodu sramoćenja.
Zapravo, istraživač iz SAD Jeremy Sherman, autor knjige What’s Up With A**Holes? (2021), tvrdi da postoji takva „meta-bezobzirnost“ – što se može primetiti kod ljudi koji ne samo da su bezobzirni, već uživaju u svojoj bezobzirnosti kada im se na to skrene pažnja.
Kako on to objašnjava, ako je bezobzirnost „oslobađanje“, meta-bezobzirnost je „… kao da sami sebi dajete džoker kartu kartu. Možete uraditi šta god želite i sve što uradite je ispravno i pravedno, neoborivo, nešto na šta treba biti ponosan, a ne sramiti se“.
