Malešević: Diplomatija i propaganda velikih sila i njihov uticaj na Drugi svetski rat u Jugoslaviji

U Drugom svetskom ratu na ideološkom planu ispoljio se sukob tri ideologije: gradjanske demokratije, fašizma i komunizma. Posle potpisanog protokola u Beču o pristupanju Jugoslavije Trojnom 25.marta 1941., oficirska grupa, predvodjena generalom Borivojem Mirkovićem, izvršila je državni udar u noći izmedju 26. i 27. marta. Njegovi organizatori proglasili su unutrašnje faktore za uzroke puča, a ne nezadovoljstvo spoljnom politikom kneza Pavla. To je potvrdio i general Dušan Simović. Dana 5.aprila Kraljevina Jugoslavije je potpisala Ugovor o prijateljstvu i nenapadanju sa Sovjetskim Savezom. To je bio, ispostaviće se neobavezni dokument. Nacistička Nemačka je bombardovala Kraljevinu Jugoslaviju 6.aprila. Vlada u Vašingtonu je saopštila kako je na delu “varvarska invazija na Jugoslaviju”. “Američki narod pomno prati njenu hrabru borbu da zaštiti svoju slobodu”. Predsednik Ruzvelt je potvrdio ovu izjavu ličnom porukom koju je 8. aprila poslao kralju Petru. Nezavisna Država Hrvatska (NDH) je proglašena 10.aprila. Aprilski rat je završen 17.aprila porazom i kapitulacijom Kraljevine Jugoslavije.

Za razliku od sovjetske, američka vlada nije prekinula diplomatske odnose s Jugoslavijom i nije priznala okupaciju i kasnije izvršenu podelu. Oktobra 1941.hrvatski političari kritikuju BBC zbog učestalih napada na Pavelićev režim. Pojačani su napadi na Milana Nedića koji je izjednačavan sa Pavelićem, mada je službeni stav Forin ofisa bio da se u slučaju srpskog generala radi o nametnutoj kolaboraciji. Tako je Nedić sve više postojao personifikacija “srpskog fašizma”.
Kampanju protiv Dragoljuba Draže Mihailovića u inostranstvu otvorila je 1942. radio-stanica Slobodna Jugoslavija koja se nalazila u Sovjetskom Savezu. Emisije Slobodne Jugoslavije počela je da koristi komunistička štampa na Zapadu i u neutralnim državama, kasnije i TASS, službena sovjetska agencija. Sa druge strane, najdalje u veličanju Draže otišao je njujorški Tajm u broju od 25. maja 1942. Generalov portret bio je na naslovnoj strani, sa potpisom: “Mihailovich-Yugoslavia’s Unconquered” (“Mihailović-nepobediva Jugoslavija”). U istom periodu definisan je osnovni okvir britanske strategije obnove Jugoslavije. Najvažniji cilj bilo je oslobadjanje Hrvata od odgovornosti za genocid nad srpskim narodom. Glavni strateg hrvatske politike bio je Juraj Krnjević. Isticao je tezu da su Hrvati prirodni saveznici Britanije i Amerike kao nosioci zapadne civilizacije, nasuprot “srpskom rusofilstvu” koje je bilo opasno za Zapad.

U jesen 1943. dve britanske misije su posetile dva štaba: partizanski i četnički. U partizanski štab stigao je britanski brigadir Ficroj Meklejn 16.septembra. Meklejn je slao netačne podatke koji su poticali od njegovih domaćina: zaustavljen je pokret Nemaca prema Jadranskoj obali; Nemci moraju da drže velike rezerve u gradovima; Split, Sušak, i druge luke i sva ostrva čvrsto drže partizani; železnička linija sa obalom je prekinuta; partizanske snage broje 180.000 boraca; imaju važna uporišta i veliko ljudstvo u Srbiji; dolina Vardara i Srem su u njihovom rukama. Te podatke nije bilo moguće proveriti. U telegramu od 4.oktobra Meklejn je preneo “partizansko stajalište” koga je on svesrdno podržao, da je Mihailović izdajnik i da je njegova likvidacija neophodna. Konačni izveštaj je predstavljao potpuno netačnu studiju o partizanima i ratu u Jugoslaviji. Meklejn je prvo naglasio da partizanski pokret dominira većim delom Jugoslavije i da raspolaže vojskom od 26 divizija. Zatim je dao romantičarsku sliku: oružje su otimali od neprijatelja, za jednog svog poginulog ubijaju 5 Nemaca i 10 ustaša, uživaju iskrenu podršku naroda, neprijatelj je protiv njih poveo “ni više ni manje nego pet velikih ofanziva”. U četnički štab je stigao brigadir Čarls Armstrong koji im je bio apsolutno nenaklonjen. On se spustio padobranom u selu Brestovac na planini Tornik, nedaleko od Priboja 27 septembra. Sa njim su došla i dva američka oficira: pukovnik Albert Sajc i poručnik Džordž Musulin. Armstrong je otvoreno izjavio da ne želi da se meša u politička pitanja, a svoju ulogu kod Mihailovića shvatio je kao isporučivanje naredbi i ultimatuma.

Konačno razrešenje jugoslovenskog slučaja odigralo se na konferenciji “velike trojice” održanoj u Teheranu od 28. novembra do 1. decembra 1943. godine. Britanski premijer Vinston Čerčil hvalio je partizanski pokret i da imaju 220.000 boraca. General Dvajt Ajzenhauer je izjavio da su pomoć treba pružiti Titu jer su Mihailovićeve snage imale “relativno malu vrednost”. Globalni sporazum sa Sovjetskim Savezom bio je osnovni cilj Ruzveltovog puta u Teheran. On se složio da treba vojno pomoći partizane, ali tako da ta odluka ne podrazumeva nikakve političke implikacije. Američki predsednik jasno je Staljinu stavio do znanja da je isključivo zainteresovan za pobedu u ratu i za osnivanje Ujedinjenih nacija. I dao je pristanak na stvaranje sovjetske interesne sfere u istočnoj Evropi. Početkom decembra 1943. američki časopis Lajf (Life) je objavio prve fotografije partizana. Na njima su prikazani vojnici, žene i deca, dok se u naslovu udarnim slovima partizanski pokret opisivao kao pokret koji okuplja ljude u rasponu od komunista do konzervativnih demokrata i rimokatoličkih sveštenika.

U Jugoslaviju je, kod Bosanskog Petrovca u zapadnoj Bosni 23. februara 1944. godine stigla i prva sovjetska misija kod partizana. Tito je 24. februara priredio svečanu večeru na kojoj je bio i Ficroj Meklejn. Tito je rekao da Crvena armija “nosi glavni teret ove džinovske borbe” protiv zajedničkog neprijatelja. Meklejn je smatrao da su partizani vrlo otvoreni za spoljne uticaje i da će od sadašnje britanske politike zavisiti da li će Jugoslavija postati normalna demokratska država, “ili Mongolija”. Pre nego što je došlo do sastanka izmedju Tita i Šubašića, 25.maja Tito je pukom srećom izbegao pogibiju kada su Nemci izveli vazdušni desant na njegov štab u Drvaru. Prvi sporazum Tita i Šubašića je postignut juna 1944.godine.
Sudbina Srbije rešena je na seriji sastanaka izmedju Tita i Britanaca u Kazerti i Napulju, od 6. do 13. avgusta. Prvi sastanak izmedju Tita i Čerčila održan je 12.avgusta. Čerčil je naglasio da želi izmirenje izmedju Srba i partizana kako bi se stvorila ujedinjena jugoslovenska vlada. Tito je ponavljao da on nije u svadji sa Srbima i da neće uvesti komunistički sistem u Jugoslaviji. Odbio je susret sa kraljem Petrom, ali je obećao slobodne posleratne izbore. Čerčil je održao počasni govor i Tita predstavio kao saveznika: “Maršal Tito pokazao se ne samo kao veliki vojskovođa, nego kao i značajan državnik koji je ogromno doprineo ujedinjavanju jugoslovenskih naroda”.

Od avgusta u četničkom štabu došla je američka vojna misija “Rendžer”. Na čelu je bio pukovnik i istoričar Robert Mekdauel. Mekdauel se lično uverio da su “komunisti saradjivali sa silama Osovine i napadali jedinice nacionalista dok su oni vodili borbe sa Nemcima. Partizani izbegavaju da napadaju Nemce, falsifikuju uspehe, i vrše represalije nad sveštenicima i ženama. U izveštaju se zaključuje je stav Mihailovića prema SAD vrlo prijateljski i da je neophodno sprečiti sovjetizaciju Balkana. U vreme ove misije organizovana je operacija “Vazdušni most” (Halijard). To je bila najveća akcija spašavanja savezničkih snaga u Drugom svetskom ratu.

Robert Mekdauel je Jugoslaviju napustio 1. novembra 1944. sa improvizovanog aerodroma na Ozrenu. Mihailoviću je ponudjeno da ga izvedu iz zemlje, ali on to nije prihvatio. Insistirao je da će pre ostati i umreti u svojoj zemlji nego da živi u izgnanstvu ili kao izbeglica. Tito je otputovao u Moskvu 21. septembra 1944. na seriju sastanaka sa Staljinom. Rezultati posete: Crvena Armija će ući u Jugoslaviju i poštovaće civilnu vlast nove Jugoslavije.

Dana 20. oktobra partizani su sa Crvenom Armijom oslobodili Beograd od nacističke okupacije posle 1287 dana. Nažalost, posle nacista, Srbiju su okupirali komunisti. Tito je 27. oktobra organizovao trijumfalnu paradu pobede. Drugi sporazum “Tito-Šubašić” sklopljen je 1. novembra 1944. u Beogradu. Kralju Petru nije odobren povratak u Jugoslaviju “dok narodi o tome ne donesu svoju odluku”. Formirana je nova ustanova – Namesništvo, na koje je kralj trebao da prenese svoja ovlašćenja; sastav Namesništva trebalo je da odrede Tito i Šubašić. To je u praksi značilo – Tito. Konferencija na Jalti održana je u periodu od 4. do 12. februara 1945. godine na Krimu. Na njoj su se sastali najviši predstavnici SAD-a, Sovjetskog Saveza i Velike Britanije. (Ruzvelt, Staljin, Čerčil). Na Jalti je potvrdjen i drugi sporazum Tito – Šubašić. U završnom izveštaju potpisanom 11. februara; preporučeno je da njihov sporazum treba da stupi na snagu odmah i da nova vlada treba da se formira na osnovu tog sporazuma.
Dogovoreno je da se na teritorijama oslobodjenim od nacističke okupacije, održe slobodni izbori.

Posle konferencije u Jalti, Petar Karadjordjević je 2. marta 1945. za namesnike odredio Srdjana Budisavljevića, Srbina, Antu Mandića, Hrvata, i Dušana Serneca, Slovenca. Zatim su 5. marta obe vlade (komunistički NKOJ i kraljevska vlada) podnele ostavke kako bi se obrazovala jedinstvena vlada. Konačno razvlašćenje kraljevske vlade usledilo je 7. marta 1945. kada je formirana Privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije, sa Titom kao predsednikom. Poslednja bitka u Jugoslaviji bila je na Zelengori 13. maja. Četnici su poraženi od partizana. Rat u Jugoslaviji završen je 15. maja. Tokom proleća i početkom leta 1945. američki ambasador Paterson je iz Beograda izveštavao da je Jugoslavija skoro pod potpunom sovjetskom kontrolom. Posle jednog sastanka sa Šubašićem, rekao je da u Jugoslaviji nema slobode govora i štampe i da je Tito uspostavio punu diktaturu.
Ficroj Meklejn je na kraju rata revidirao stav o partizanima. “Apsolutna vlast pripada jednom čoveku i jednoj političkoj partiji. Glavni oslonac vlasti je tajna policija. Sistem vlasti je autoritaran. U kulturi dominira totalitarni stil. Komunisti su kontrolisali sva radnička, omladinska i ženska udruženja”.

Aleksandar Malešević