Od ponedeljka do srede, 15. do 17. maja ove godine, u Evropskom parlamentu se sastalo preko 2000 istraživača i aktivista širom Evrope kako bi raspravljali o budućnosti ekonomije tokom takozvane zelene tranzicije.
U centru pažnje je neobična ideja: potreba za „prevazilaženjem ekonomskog rasta“ i pronalaženjem alternativne strategije za zelenu tranziciju.
Činjenica da se o takvoj ideji raspravljalo u Evropskom parlamentu je svojevrsni presedan. Međutim, ukoliko želi zaista ponuditi alternativu, Evropski parlament će morati da učini mnogo više u budućnosti, što je delimično i u planu.
Za početak, ova konferencija je bila neobična iz nekoliko razloga. Tema konferencije je bila „Beyond growth“ odnosno „Prevazilaženje (ekonomskog) rasta“ kao paradigme. No ovakav rečnik bi bio apsolutno nezamisliv u Evropskom parlamentu sve do skoro.
Ekonomski rast, bez obzira na ekološku dimenziju, bio je između ostalog izgovor i za seču svake opozicije merama štednje koje je Komisija promovisala nakon svetske krize.
Sećanje na 2015. i sukob sa Sirizom, kada je slomljena evropska levica koja je počivala na pokretu protiv mera štednje u Jugoistočnoj Evropi, obeležilo je čitavu deceniju gubitka alternativnih pokreta.
Štaviše, sam temelj Evropske unije potiče iz unije čelika i uglja, dve robe čija je proizvodnja istorijski među prvima doprinela stvaranju klimatskih promena tokom industrijalizacije.
U tom smislu, neočekivano je da Parlament raspravlja o ograničavanju ekonomskog rasta Unije i to upravo u periodu u kojem je sve do nedavno kroz mere štednje žrtvovan standard stanovništva zarad rasta BDP-a.
Da stvar još bude neobičnija, organizator predstavlja ujedinjenje gotovo svih većih političkih grupa u Evropskom parlamentu: Evropski zeleni, Levica, Socijalisti i demokrate, Grupa za obnovu Evrope (liberali) i Evropska narodna partija (konzervativci/desnica).
To je omogućilo da ovo bude prvi put da Evropski parlament otvori vrata aktivistima i gotovo u potpunosti dozvoli raspravu o prevazilaženju kapitalizma.
Štaviše, predsednica Evropske komisije, Ursula fon der Lajen, otvorila je konferenciju izjavom: „Rast je jedna zastarela ideja“.
Dakle, šta se ovde dešava?
Već nekoliko decenija, zapravo od 1977. godine, deo naučnika okupljenih oko takozvanog Rimskog kluba, tačnije oko izveštaja ovog kluba koji je po prvi put ocrtao granice ekonomskog rasta na svetskom nivou, počeo je da se okuplja oko ideje da bi trebalo ograničiti ekonomski rast kao jedini kriterijum dobrobiti svetskih privreda. Svetski naučnici poput Hermana Dalija, rodonačelnika ekološke ekonomije i osnivača odeljka za ekološku ekonomiju u Svetskoj banci, njegovog učenika Nikole Graučešku Rodgena, francuskog marksiste Andrea Gorca, profesora emeritusa političkih nauka Sergeja Latuša i mnogih drugih počeli su tokom tog perioda na različite načine da razvijaju ideje o kritici ekonomija zasnovanih na rastu BDP-a, koje ne mere ni celokupnu ekonomsku aktivnost ni dobrobit stanovništva.
Ovu ideju su u Jugoslaviji raspravljali marksistički centri i određeni instituti za saradnju sa nesvrstanim državama u razvoju, pre svega u Sloveniji, dok su razvijali ideje o boljoj regulaciji ekoloških resursa Jugoslavije i uvođenju „zelenije privrede“.
Na put im je stao rat, dužnička kriza i pad socijalizma. Danas, kada je i kapitalizam zapao u ratove i dužničke krize, ova ideja ponovo postaje popularna.
Stoga bi trebalo pitati: za šta se zagovornici ove ideje zalažu? Deo zagovara plansku ekonomiju, a deo takozvanu „ekonomiju stabilnog stanja“ koja bi funkcionisala sa veštačkim ograničenjem ad infinitum bogaćenja korporacija i kompanija (bilo kroz poreze, preraspodelu finansija, ograničenje količine resursa i slično). Deo naučnika na konferenciji zagovarao je rasformiranje fosilne industrije i prelazak na izradu novih ekonomskih indikatora kojima bi se merile dobrobiti privrede. Međutim, ono što je bilo zajedničko svima je želja da se ide ka pronalaženju ekonomskih rešenja koja vode ka jednakosti i planskim ekonomijama van tržišta.
Da je ovo nešto što dele nove generacije naučnika i aktivista, razumljivo je, uzimajući u obzir kolaps tržišnih ekonomija posle 2008. i debakl tržišnih fundamentalista (pod imenom neoliberalizma) koji je proizveo jednu generaciju evropske i srpske omladine koja je odrasla pod merama štednje, sa diktatom da je to „jedini način da nam bude bolje“. Vučićeva Srbija je posebno navikla da se sve društvene nedaće pravdaju predsednikovom izjavom da „BDP raste“ i da je ovo „zlatno doba“ u kojem nam je „bolje nego ikad pre“. Jasno je svakome ko se bavi društvenim i drugim naukama da ovo nije jedini način da „nam bude bolje“ i da postoje alternative.
Ovog puta, ovoj generaciji je jedna velika institucija kao što je Evropski parlament pružila javnu platformu da se te alternative artikulišu. Ovo bi mogao biti znak jednog budućeg političkog zaokreta, a svakako predstavlja i nužan korak u priznavanju problema. No, svakome je jasno da će bez uključivanja perifernih zemalja Unije, bilo kakva alternativa ostati puko slovo na papiru. U tom smislu može se postaviti jedno ključno pitanje za nas:
Kakve to ima veze sa Srbijom?
Odgovor je konkretan. Najpre, za Srbiju je bitno i zaustaviti ekološki imperijalizam u formi rudarenja litijuma, što je tema koju je nekoliko naučnika pomenulo na konferenciji. Kao što je poznato, zbog spasavanja profitabilnosti auto- i rudarske industrije, u Srbiji i BiH se planira kopanje litijuma. Pored desetine drugih manje poznatih kompanija, to radi i kompanija Rio Tinto, u sprezi sa srpskim vlastima, u čemu je učestvovala i Evropska komisija koja je koristila predstavništvo EU u Beogradu zarad susreta između te kompanije i vlasti. Sve to je upakovano u narativ o „zelenom rastu“ i takozvanoj „zelenoj tranziciji“.
Iz tog ugla bi svakom ko je iz Srbije trebalo da bude zanimljivo da je, pomenuvši borbu u Srbiji, upravo ovu ideju rudarenja litijuma i žrtvovanja oblasti u jednoj zemlji zarad privatne industrije automobila kritikovalo nekoliko naučnika, političara i aktivista na konferenciji. Između ostalog, to je učinila i načelnica Evropskog ekološkog biroa, što pokazuje da i pri Evropskoj komisiji postoje različite struje koje mogu biti oslonac koji bi trebalo iskoristiti. Ona je uzela za primer Srbiju i Portugal kao dve zemlje u kojima se očekuje rudarenje litijuma u velikim količinama radi opskrbe evropske potrebe za „zelenim automobilima“.
Kao alternativa ideji kopanja litijuma, među naučnicima je pominjano povećanje investicija u javni sektor i javni prevoz kako bi se smanjila potreba za automobilima uopšte, pa i za zelenim automobilima koji, kao što je slučaj u našoj zemlji pokazao, nipošto ne padaju s neba, već dolaze uz ogroman napor za eksploataciju prirodnih – i društvenih – resursa.
No, domaćoj publici bi mogao biti zanimljiv i jedan drugi deo konferencije koji nije bio toliko javan, a tiče se ekonomije Unije, odnosno njene budućnosti. Naime, pored zvaničnog dela programa, postojalo je i dosta dodatnih aktivnosti koje bi mogle uticati na Srbiju.
Primera radi, organizacija „New Economics Foundation“, koja radi u sprezi sa Evropskim parlamentom i Evropskom komisijom, radi na pripremanju alternativa za takozvani fiskalni pakt (Stability and Growth Pact) koji propisuje ekonomske uslove za bivanje u EU. To su: maksimalni dozvoljeni budžetski deficit od 3% i odnos duga prema BDP-u manji od 60%.
Ovaj pakt je, između ostalog, i kriterijum za pridruživanje Evropskoj Uniji, te se postavlja pitanje u kojoj meri bi njegova izmena mogla uticati na pristupanje država poput Srbije Evropskoj Uniji. Pri kraju konferencije, Evropska konfederacija sindikata je takođe poslala svoje predstavnike da govore na konferenciji (Ešter Linč). U toku svog govora on je naveo da se ova konfederacija takođe bori za izmenu fiskalnih pravila, pogotovo nakon slučaja uklanjanja nemačkih granica na dug tokom korone i rata u Ukrajini (ove granice predviđaju ograničavanje strukturnog deficita na 0,35% BDP-a).
Dalji koraci
Na kraju je Filip Lamberts, glavni organizator, najavio slične konferencije u parlamentima zemalja članica. Između ostalog, najavio je sličnu konferenciju u Zagrebu u avgustu, u organizaciji Instituta za političku ekologiju. Štaviše, Institut za političku ekologiju je deo projekta „ToBe“ koji se bavi pravljenjem novih ekonomskih indikatora za zelenu tranziciju u EU, a koji bi trebalo da zameni BDP kao osnovno merilo.
Ovo nije jedini takav projekat koji finansira Evropska Komisija. Naprotiv, sve ih je više. Primera radi, Martin Alije, katalonski ekonomista vodi projekat „ENVJUSTICE“ sa ciljem da proširi takozvani „Environmental Justice Atlas“, odnosno mapu ekoloških pokreta i koristi je za njihovu studiju rađenu kroz prizmu granice rasta. Slična istraživanja (poput „REAL“ projekata za institucionalna rešenja s one strane ekonomskog rasta) već se obavljaju uz finansijsku pomoć Evropske Komisije kroz European Research Council (Evropski istraživački savet). Pored toga što Komisija već finansira neke od ovih stvari, Lamberts je najavio i pokušaje da neke od ovih ideja utiču na zakonodavstvo ili direktno uđu u zakone zemalja.
Pored ovoga, početak i kraj same konferencije su iskorišćeni kao ključne tačke susreta. Tako je pred početak same konferencije organizovan i skup udruženja građana i građanskog društva radi umrežavanja i rada na rešavanju zajedničkih problema, poput navedenih. Takođe, nakon konferencije, aktivistička grupa „Extinction Rebellion“ je organizovala sastanak sa učesnicima konferencije kako bi zajedno razmotrili odgovor na pitanje: „Šta dalje?“ iz aktivističke perspektive i videli koje su bile glavne prepreke na konferenciji.
Kao glavni problemi istaknuti su: izbegavanje bilo kakvog pitanja društvenih migracija i potpuno odsustvo meštana – posebno iz zemalja takozvanog „Globalnog Juga“ odnosno područja koja su zaista ugrožena kopanjem litijuma, kobalta i slično. U krajnjem, tu je i nedovoljna iskorišćenost činjenice da je konferenciji prisustvovalo preko 2000 naučnika i aktivista koji su mogli aktivnije učestvovati u diskusiji da su im bili odvojeni adekvatno vreme i prostor.
U tom smislu se može reći da je pitanje broj jedan današnje zelene tranzicije – ekološki imperijalizam – ovde skrajnuto, pomenuto tek u diskusijama i zapravo zamaskirano progresivnim nastupanjem Evropskog parlamenta, čija konferencija nije uključila predstavnike lokalnih zajednica iz oblasti čija eksploatacija će platiti takozvanu zelenu tranziciju. Kako ovu zelenu tranziciju prati razvoj „zelenih monopola“– industrije „zelenih automobila“ koju razvijaju svi, od BMW-a do Tesle, i rudarske industrije poput Rio Tinta – širom sveta, ova perspektiva je apsolutno ključna i moraće se ubuduće uključiti. Bez perspektive područja eksploatacije, nema ni borbe protiv transnacionalnih korporacija, ma koliko „zelene“ one želele da budu. Ovo je ključni problem.
Prostor za rad postoji. Vreme će pokazati da li će ova konferencija ostati samo jedan lep primer ideja koje su mogle da se implementiraju, tipičan „greenwashing“ ili je zaista najava promene u ekonomskoj politici Unije2. U okviru takvog Parlamenta, znaci promene svakako postoje, što je pozitivno. Međutim, bez uticaja na mnogo rigorozniju Evropsku komisiju, države članice i niz ostalih institucija pomenutih u ovom tekstu, prave promene mogu vrlo verovatno ostati samo još jedno slovo na papiru, ma koliko lepo zvučale istraživačima. Uzimajući sve prepreke u obzir, moglo bi se reći da je uspeh konferencije bitan na nivou načelnog priznavanja problema i njegovog rešenja, ali da to nije dovoljno. Daleko od toga.
Šta možemo zaključiti?
Za početak, priznato je da problem postoji u krupnom kapitalu – od automobilske, preko naftne industrije pa sve do rudarenja. To su tri industrijska sektora koji su, van svake sumnje, apsolutno najodgovorniji za klimatske promene. Takođe je priznato da postoji potreba za dubljom demokratijom tokom zelene tranzicije i izbegavanjem ove ili one konkretne „zone žrtvovanja“.
No, sada kada je prepoznavanje ovih problema prisutno u jednoj takvoj „uglednoj“ evropskoj ustanovi, više ne govorimo o tome da li je dozvoljeno pomenuti takvu perspektivu. Sada je pitanje kako je iskoristiti, a tu leži potencijal, ali i problem.
Zato bi perspektiva zemalja takozvanog Globalnog Juga, zapravo perifernih zemalja koje će podneti troškove takozvane zelene tranzicije u svetu, morala biti apsolutno vodeća u ovom polju, a nikako izostavljena kao što je sada bio slučaj. Primetno je da gotovo niko od govornika nije predstavljao meštane iz perifernih zemalja (pa ni zemalja centra), niti je ekološki imperijalizam zauzeo centralno mesto kakvo mu pripada.
Ovo je delom i razumljivo budući da je reč o konferenciji koja je bila posvećena alternativama, a ne samo dijagnostifikovanju problema. No, u budućnosti, antiimperijalistička perspektiva bi trebalo biti u samom srcu zahteva za zelenom tranzicijom, kako bi se zelena tranzicija izvela u potpunosti i na demokratski način koji je prikladan svim narodima i celokupnom stanovništvu zemalja u zelenoj tranziciji, a ne uz raznorazne izuzetke i pauze. Jer, upravo je to jedna ključna alternativa koja je ovde dobila najmanje mesta.
Budućnost same ideje o prevazilaženju ekonomskog rasta koji vode industrijski monopoli uz pomoć država zavisi od povezivanja sa tom alternativom. Ukoliko se to ne desi, Evropa će nastaviti mirno da korača putem ekološkog imperijalizma, što je nešto čemu je već uveliko bila sklona.
Autor: Aleksandar Matković
Izvor: Masina.rs
