20. 05. 2024.
Lični stav Vesti

Događaji u Srebrenici 1995. godine

Centrala
  • April 30, 2024
  • 9 min read
Događaji u Srebrenici 1995. godine

Dolazimo do vrhunca ratnih sukoba na teritoriji Bosne i Hercegovine. Vrlo važno je uočiti da muslimanske snage nisu razoružane, niti je Srebrenica bila demilitarizovana zona, već je ostala vojno uporište, pa tako i legitiman vojni cilj. U njima ostaju aktivne snage Armije BiH.

Grupom je komandovao brigadir Naser Orić, samonikli vojni lider – pre rata pripadnik RSUP Srbije. Od 23. aprila Naser Orić odlazi u Tuzlu i više se nije vraćao. Na čelu snaga u Srebrenici, u trenutku početka srpske ofanzive, nalazio se zastupnik komandanta Ramiz Bećirović.

Izvori 28. divizije Armije BiH takodje daju svoje tumačenje iznenadnog muslimanskog napada, koja će postati povod za uzvratnu akciju srpske vojske. Napada su bila tri: 23.juna u mestu Osmače, istog dana u mestu Bijelo Stijenje kod Koprivna, i 26. juna na području opštine Han Pijesak.

Po procenama muslimanskih snaga likvidirano je 47 “četnika”.
Oko tri časa izjutra, 6. jula, snage VRS krenule su u iznenadnu ofanzivu ka Srebrenici i Žepi. Posle tri dana pritiska, 9. jula, oko 18 časova, prve srpske snage ulaze u “gradsko područje iz pravca Zelenog Jadra (Učina Bašča). Borbe su završene 11. jula. Tog dana su srpske snage ušle u pustu Srebrenicu.

Sa njima i general Mladić.” Pravac Potočari!”, “Pravac Bratunac!” U centru izgovoriće sada već čuvene rečenice:  “Evo nas, 11.jula 1995. godine, u srpskoj Srebrenici, uoči još jednoga velikoga praznika srpskoga, poklanjamo srpskom narodu ovaj grad. I napokon, došao je trenutak da se posle bune protiv dahija osvetimo Turcima na ovom prostoru”.

U gradu nema nikoga, ni vojske ni civila. Preostalo stanovništvo – žene, deca i stari – sklonilo se u bazu UN u selu Potočari. Tu su potražili zaštitu holandskog bataljona UNPROFOR.

Hakija Meholjić, ratni načelnik stanice javne bezbednosti u gradu, mnogo godina posle rata, prepričaće razgovor iz 1993, gde predsednik Alija Izetbegović objašnjava kako mu američki predsednik Klinton nudi mogućnost da srpske snage (“četnici”) uđu u grad i pobiju 5.000 muslimana i da će tada doći do američke vojne intervencije protiv srpske strane.

Uveče, 11. jula, u hotelu “Fontana” u Bratuncu, Mladić se sastao sa holandskim potpukovnikom Tomasom Karemansom, komandantom holandskog bataljona. Mladić pojašnjava da snage UN nisu njegova meta, a takođe ni muslimansko stanovništvo. Mladić je dao rok do 23 sata da nađe nekog da dođe na sastanak, a do sutra ujutro nekog iz civilnih vlasti, da bi se rešio problem i sprečio gubitak života. Iste večeri, održan je i drugi sastanak. Mladića tada prate generali Krstić i Živanović. Potpukovnik Karemans je objasnio da nije našao nikog od predstavnika vlasti, već samo izvesnog srednjoškolskog profesora Nesiba Manžića.

Holandjanin je dao pregled situacije: da je u objektu njegovog bataljona i okolini, između 15 i 20 000 ljudi, od kojih je 95 odsto žena, dece i starih; da ima 88 ranjenih – povređenih; da nema hrane, lekova i goriva; da je potrebna evakuacija.

Sutradan, 12. jula, na istom mestu održan je novi sastanak. Prvi je stigao potpukovnik Karemans, Nesib Manžić i još dvoje predstavnika muslimanske strane: Ibro Nuhanović – ekonomista i Ćamila Omanović – šef računovodstva. Uz Mladića je general Krstić. Mladić na kraju sastanka zaključuje da deo vojske može da se razoruža i preda oružje u prisustvu oficira VRS i UN. Potom, svako može ići “na četiri strane sveta”. Obezbediće i vozila, a gorivo će obezbediti UNPROFOR.

Posle ovog sastanka, general Mladić je otišao da obiđe bazu UN u fabrici gde se sakupilo muslimansko stanovništvo. General prilazi ogradi i uverava civilno stanovništvo da se ne boje, ne brinu i da će svi biti evakuisani prema Kladnju. Prvo žene i deca. Apeluje na civile da se pazi da se neko dete ne izgubi.

Krajem tog i narednog dana, VRS je organizovala prebacivanje ovog stanovništva ka muslimanskoj teritoriji. Na pojedinim video snimcima uočava se da se u autobuse puštaju samo žene, deca i stari, a da vojnosposobne muškarce odvajaju. Prema izjavama holandskih vojnika, njih odvode sa strane u nekakvu belu kuću, odakle ih posebnim autobusom prebacuju u Bratunac.

Već u noći, 11. jula, snage Armije BiH i najveći deo muškog vojno – sposobnog stanovništva povukao se iz grada i sa položaja, sa idejom da izbegnu zarobljavanje i da se probiju ka muslimanskoj teritoriji na liniji Kladanj-Tuzla. Mladji muškarci su se bojali da će ih ubiti ako padnu u ruke bosanskih Srba u Potočarima i verovali su da su im šanse veće ako kroz šume pokušaju pobeći do Tuzle. Stvorila se dugačka kolona koja se manje-više podelila u manje grupe, koje su sledile jedna drugu.

Pravac proboja kolone je bio Šušnjari – Konjević polje – Udrč – Nezuk i dalje Kalesija i Tuzla. Kolona je, dakle, bila, vojna formacija u povlačenju, a ne kolona “muškaraca i dečaka”, kako se to u svetskim medijima i danas sugeriše. Po vojnim pravilima, proboj iz okruženja je verovatno najteža borbena radnja.

U to vreme, veza sa Sarajevom je već bila prekinuta. Tako se može zaključiti da je divizija bila na neki način žrtvovana!

Oko 3, u ranu zoru, 12. jula dobijena je prva vest o lokaciji muslimanskih snaga. 28. divizija Armije BiH se ne predaje bezuslovno, kako je Mladić zahtevao. Oko 12.50 časova, Mladić dobija informaciju da su krenuli autobusi i kamioni za evakuaciju. Drugi deo pripadnika Armije BiH, koji su se povlačili iz Srebrenice, a nisu stigli da isprate glavninu, zarobljen je u grupama, a neki od boraca su se predali posle višednevnog lutanja ili opkoljavanja od srpskih snaga. Oni su sabirani na pojedinim mestima širom Podrinja.

Uveče, 12. jula 1995. Mladić se sastao sa svojim komandantima iz Drinskog korpusa. Naredio je Krstiću da se pripremi za oslobađanje Žepe. U toku 12. i 13. jula, Mladić je na više tačaka obišao pojedine grupe muslimanskih zarobljenika. Haški tribunal je identifikovao tri ovakve posete: na livadi u Sandićima, na fudbalskom igralištu u neposrednoj blizini Nove Kasabe i u hangaru (Kravica) iza škole “Vuk Karadžić”.

Tog 13.jula general Mladić odlazi u Beograd. Upravo tog popodneva u hangaru (u Kravici), dogodiće se incident, koji bi mogao biti okidač masovne likvidacije ratnih zarobljenika iz Srebrenice. General Savčić, ratni komandant 65.zaštitnog puka VRS, objašnjava taj dogadjaj. U zahvatu druma Zvornik – Milići – Vlasenica predavao se veći broj pripadnika 28.divizije Armije BiH, koji su bili grupisani na polju kod Sandića. Situaciju je kontrolisao 2.odred specijalne brigade MUP RS, pod komandom Radeta Čuturića, zvanog “Oficir” (jer je završio Vojnu akademiju, kasnije nastradao na Ozrenu).

Zarobljenici su peške sprovedeni do zemljoradničke zadruge u jednoj prilično opuštenoj atmosferi, jer je svima bila dosta rata. Jedan od pripadnika MUP RS Krsto Dragičević prepoznaje u koloni svog poznanika, možda komšiju, i sa njim započinje razgovor. Kada su muslimanski zarobljenici uvedeni u skladište, i pored naređenja komandanta odreda, policajac Krsto se vraća u hangar i nastavlja prepirku. Muslimanski zarobljenik mu otima pušku i rafalom ga ubija. Potom reaguju ostali pripadnici 2. odreda koji su izvan skladišta i otvaraju vatru na zarobljene muslimane unutar skladišta. Ovaj dogadjaj potvrdjuju i najmanje dva zaštićena svedoka, preživela zarobljenika iz hangara.

“Prema svedočanstvu svedoka PW-156, streljanja su počela u zapadnoj prostoriji skladišta u Kravici. On se seća, da je, kada je i poslednji od zarobljenika, bosanskih muslimana, ušao u zapadnu prostoriju, jedan od njih protestvovao pred jednim stražarom, bosanskim Srbinom, što nema gde da sedne i da je stražar otvorio vatru na njega i druge zatočenike. Pucnjava je nastavljena, s prekidima, skoro do sumraka.

Zarobljeni pripadnici Armije BiH i deo muškog civilnog stanovništva bili su, od 14. do 17. jula, likvidirani na više lokacija u Podrinju. Čitav posao likvidacije prešao je u nadležnosti Službe bezbednosti VRS. Kao glavni izvršioci se mogu označiti: kapetan bojnog broda – Beara – načelnik bezbednosti GŠ, Pukovnik Popović – načelnik bezbednosti Drinskog korpusa, kao i načelnik bezbednosti na brigadnom nivou – kapetan prve klase Nikolić (Bratunačka brigada).

General Mladić, 26. jula doleće helikopterom u Bokšanicu kod Žepe. Pored njega su generali Gvero i Krstić, kao i komandanti brigada – Pandurević i Futrula. Stigla je vest da dolazi konvoj civila i autobusi užičkog auto-prevoznika “Raketa”. Iz prvog autobusa izlazi Hamdija Torlak.

Ratni zločin u Srebrenici je uporedjivan sa Holokaustom. Bio je argument o kolektivnoj krivici srpskog naroda i opravdanje zahteva za ukidanje Republike Srpske. U državama EU i SAD česta je tvrdnja o tome da je reč o najvećem zločinu u Evropi posle Drugog svetskog rata – genocidu. Genocid bi podrazumevao pokušaj istrebljenja svih pripadnika ciljane grupe i odnosio bi se na sve pripadnike koji su u domašaju. Medjutim, bili su poštedjeni muslimanske žene i deca, stari i bolesni i sve se odvijalo samo na ograničenom prostoru jedne opštine. Tačan broj likvidiranih zarobljenika nikada nije utvrdjen.

Godinama je usledila inflacija brojki i zaustavila se na 8.372 kako je upisano u Memorijalnom centru Potočari. Na taj način, broj je “cementiran” i postao podatak, prema kome svako javno izražavanje sumnje može doneti optužbe.
I pored niza godina rada Haškog tribunala i niza zaplenjenih dokumenata i izjava svedoka, nije pronadjen niti jedan dokaz da je Ratko Mladić naredio njihovu likvidaciju. Nema dokumenta, nema telefonskog razgovora, nema izjave svedoka koju bi tu optužbu potvrdila!

Čitav dogadjaj, ratni zločin bez sumnje, postao je “genocid” sa tendencijom da njegovo negiranje bude kažnjivo i da se optužba za njegovo izvršenje generalizuje na Republiku Srpsku, Srbiju i srpski narod u celini, sa, nesagledivim posledicama po odnose prema srpskom narodu, Republici Srpskoj ili odnose Srba i muslimana – Bošnjaka u celini.

Aleksandar Malešević

Podeli:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *