DA LI SMO JEDNAKI I RAVNOPRAVNI U SAOBRAĆAJU?
Kako se navodi u stručnoj literature, saobraćaj je jedna od četiri egzistencijalne funkcije svakog životnog prostora (rad, stanovanje, rekreacija i saobraćaj), čiji je cilj povezivanje ostalih funkcija, uz što manje negativne efekte. Bez saobraćaja nije moguće zamisliti današnji način života i uređenje životnog prostora.
Polazim od zadate činjenice da se uređenost i veličina jedne zajednice ogleda u njenom odnosu prema najslabijima, a deca, pešaci, osobe sa invaliditetom, biciklisti, starija lica, trudnice i majke sa malom decom, su svakako najslabiji i najranjiviji članovi društva, kada je reč o saobraćaju.
U današnjem svetu dostojanstven život je praktično nezamisliv bez prava na slobodno kretanje. Da bi se ovo osnovno ljudsko pravo ostvarilo, neophodno je pre svega obezbediti pristupačnost saobraćajne i urbanističke infrastrukture za ranjive učesnike u saobraćaju.
Kreatori saobraćajne politike ne samo da ne primećuju ranjive učesnike u saobraćaju, već i sami kreiraju saobraćajni prostor u kom ranjivi učesnici ne mogu ravnopravno učestvovati.
Kreatori naše saobraćajne politike prilikom saobraćajnog planiranja izbegavaju da uvaže da je ulica osnovni arhitektonski prostor grada, i da nije namenjena samo za kretanje motornih vozila, već i za kretanja ostalih učesnika u saobraćaju (dece, pešaka, biciklista, osoba sa invaliditetom, starijih lica itd.).
Već decenijama unazad, kreatori saobraćajne politike, kreirali su saobraćajni sistem koji isključivo zadovoljava potrebe motornog saobraćaja. Dovoljno je samo da prošetate svojim gradom i videćete da su trotoari okupirani parkiranim vozilima, da zone 30, zone usporenog saobraćaja, biciklistička infrastruktura, taktilne staze za slepe i slabovide, praktično ne postoje.
Svakako nam je neophodan drugačiji pristup u oblikovanju saobraćajnog prostora, posebno za ranjive učesnike u saobraćaju, imajući u vidu sve infrastrukturne i bezbednosne probleme sa kojima se susreću svakodnevno. Mišljenja sam, da nam je potrebna primena “Humanog inženjeringa”. Koncepta koji se u osnovi fokusira na čoveka i okreće stvarnim zahtevima i potrebama koje imaju ranjivi učesnici u saobraćaju.
Humani inženjering zapravo predstavlja, skup saobraćajnih, urbanističkih, građevinskih, arhitektonskih i drugih mera sa ciljem formiranja jedinstvenog, bezbednog, ambijentalno prihvatljivog i podjednako dostupnog prostora za ranjive učesnike u saobraćaju. Na taj način im obezbeđuje adekvatnu infrastrukturu i podršku, kako bi svi korisnici imali podjednako pravo i mogućnost za učestvovanje u saobraćaju.
Krajnje je vreme da nadležne državne institucije pruže sistemsku podršku za promociju i primenu urbane i mikro mobilnosti, koje bi svakako dobrinele i stvorile uslove da ranjivi učesnici u saobraćaju budu ravnopravni sa motornim saobraćajem.
Ideja jednakosti i ravnopravnosti u saobraćaju, sagledana iz ugla urbane mobilnosti, postavlja teren za saradnju i stvara kulturu brige i poverenja, koja je neophodna našem saobraćajnom sistemu.
Sistem zasnovan na jednakosti u saobraćaju, umanjuje potrebu za kontrolom saobraćaja, umanjuje posledice saobraćajnih nezgoda i omogućava svim učesnicima u saobraćaju viši nivo bezbednosti.
Trenutna saobraćajna i transportna politika je učinila, da R. Srbija, po stanju bezbednosti saobraćaja kasni 15 godina za prosekom EU i 25 godina za Švedskom. Takođe, ukupni društveno-ekonomski troškovi saobraćajnih nezgoda, u 2019. godini nam iznose 4,1 milijarde evra.
Rad Sigurnih staza podržava Švedska u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“.
Autor: Igor Velić, master inženjer saobraćaja
